У процесу успешног прилагођавања детета на колектив, кључну улогу игра степен флексибиности и воље родитеља за овај корак. Досадашње искуство у раду са децом показало је да су лекције из уџбеника на тему адаптације веома корисне, али да се у њима занемерује нешто што смо ми, васпитачи, као активни учесници у том процесу уочили, а то је да је увек лакша адаптација детета него родитеља. Наша препорука је да се процес привикавања детета и родитеља уводи постепено. Дан када треба да се одвоје од свог малишана и да га пусте у живот, веома је важан за родитеље. Деца га се касније скоро и не сећају, нарочито она деца која су у најранијем узрасту ступила у колектив. С друге стране, за родитеље је то дан пред који почињу преиспитивања и одуговлачења (“Морамо ли, хајде да га пустимо до пролећа…..или, док му прође рођендан“), све време покушавајући да нађу решење за ситуацију.

МОРАМ ДА СЕ ВРАТИМ НА ПОСАО, ЖЕЛИМ ТО, АЛИ КАКО ЋЕМО ДА БРИНЕМО О ДЕТЕТУ?!

Суштински, у процесу успешне адаптације детета на колектив, кључну улогу игра степен флексибиности и воље родитеља за овај корак. Уколико се родитељ колеба, има “план Б“ у виду баке, деке, дадиље, уколико су код родитеља изражени страх, неповерење и паника, дете ће то приметити и то ће се лоше одразити на успешност прилагођавања и социјализације. Досадашње искуство у раду са децом показало је да су лекције из уџбеника на тему адаптације веома корисне, али да се у њима занемерује нешто што смо ми васпитачи, као активни учесници у том процесу уочили, а то је да је увек лакша адаптација детета него родитеља. Први и кључни корак је да сами са собом донесете одлуку да је време за обданиште. Том приликом, ставите на папир све оно позитивно што ће тај преокрет донети вама и вашој породици (олакшана материјална ситуација, задовољство напредовањем у каријери) и са друге стране негативно (евентуална лоша реакција детета на колектив) и видећете да ли је прави тренутак за одвајање.

Најчешћа питања родитеља у току адаптације:

• Колико дуго траје прилагођавање?
• Како ће оно без мене?
• Шта смемо да понесемо од куће?
• Може ли дете да доводи/одводи неко други?
• Можемо ли ми присуствовати прилагођавању?
• Шта ви радите ако они плачу?
• Колико времена данас може да остане?
• Да ли сме да користи своју дуду, флашицу?
• Шта да радим ако дете сутра не жели да дође, ако пуно плаче?
• Смем ли ја да вирим однекуд?
• Када ће моћи да остаје по цео дан?

Процес привикавања на колектив је нешто што је временски немогуће предвидети. Код сваког детета је он индивидуалан, па тако и дужина адаптабилног периода варира од детета до детета. Оно што се показало у пракси, то је да се деца углавном привикну на колектив после две недеље континуираног доласка. Наша препорука је да се процес привикавања детета и родитеља уводи постепено. Ово подразумева да први дан, родитељ буде 10-ак минута са дететом у новом колективу. То је довољно времена да дете “сними” простор и оду кући уз договор да ће сутра опет доћи. Следећег дана дете остаје без родитеља максимално 20 минута и то тако што се поздрави са родитељима, они му кажу да иду на кратко до продавнице, да купе нешто што дете воли (нпр. слаткиш) и оду без обзира на реакцију детета (плач, дозивање…). Веома је важно да дођу након истека договореног времена и донесу то што су обећали да ће купити јер дете тако стиче осећај поверења и сигурности у родитеље да ће се они увек вратити по њега. Након тога сваки следећи дан се дужина боравка детета продужава у зависности од тога како дете реагује. Наравно, уколико би дете бурно реаговало, родитељ би био позван да у најкраћем року дође. Често родитељи питају да ли могу да буду присутни док се дете адаптира. Наш одговор је: “Што краће, само онолико колико је неопходно-при доласку и одласку“. Уколико родитељ заједно са дететом буде у групи док се оно адаптира, оно је све време упућено на њега (додаје му играчке, вуче га за руку од кутка до кутка у соби), чиме потпуно занемарује другаре који су око њега, а то је супротно од онога што адаптацијом покушавамо да постигнемо-социјализација детета унутар колектива. Такође, ако је родитељ дуже остао у простору где деца бораве, дете ће се навићи да је он ту, везаће га за тај простор и сваки наредни дан ће патити јер ће очекивати да су мама и тата “баш ту где су већ били и играли се са мном“. Оно што је такође значајно, већ долазећа, адаптирана деца би у том случају тражила и била тужна што њихови родитељи нису заједно са њима.

Како ће процес прилагођавања изгледати у многоме зависи и од узраста детета и од тога да ли је већ било у колективу. Млађа деца, по правилу, бурно реагују, јако плачу приликом одвајања од родитеља, што је и очекивано, јер је то знак да дете реагује на прави начин на одвајање и да долази из породице где владају добри односи (наравно да дете више воли да буде са мамом и татом кодкуће, него у вртићу). Таква бурна реакција је, по правилу, краткотрајна- дете плаче један минут, а онда, чим му нешто или неко скрене пажњу, престаје и укључује се у игру. Наравно, оно се с’ времена на време сети, опет заплаче али је то све краткотрајно и може му се скренути пажња на нешто друго. Важно је да се дете навикне на простор, на другу децу, на васпитаче, а како време одмиче, оно ће се постепено укључивати у све елементе режима дана.